AJFELOVA KULA – Pariz, Francuska

  

Poslednjeg dana marta 2015. obeležava se tačno 126 godina nakon izgradnje najčuvenije građevine na svetu – Ajfelove kule. U čast ogromne popularnosti dela inžinjera Gustava Ajfela, čak i Google svoju stranicu posvećuje vrednim neimarima čuvenog tornja, dok vam COLUMBO ekskluzivno predstavlja do sad nikad, ili sasvim retko viđene fotografije tornja u izgradnji, pa i izglede nekih od odaja koje su tada postojale na tornju. Takođe, otkrićemo vam i tajnu zašto su najveći umovi tog doba želeli da se kula zauvek sruši.

Ajfelov toranj podignut je u čast velike Svetske izložbe koja se i te 1889.godine održavala u Parizu. Planirano je da toranj ostane kao privremeni objekat, ali je srećom godinu dana kasnije odlučeno da ostane kao trajno podsećanje na veliki uspeh Francuske. Takva odluka je izazvala brojna negodovanja, ali ništa nije pokvarilo utisak da je Svetska izložba 1889. bila veličanstveni uspeh napretka čovečanstva. Toranj je bio vodeća tema za razgovor među brojnim posetiocima, a čak je samo vozom u Pariz tada došlo oko 6.5 milioma ljudi. Osim Ajfelovoj kuli, posetioci su se divili najvećem dijamantu na svetu koji je bio izložen u francuskom paviljonu. Ispod tornja je Bufalo Bil, legendarni kaubojac, izvodio svoj šou sa konjima i Indijancima – Divlji zapad. Kompozitor Klod Debisi je svakodnevno slušao etno muzičare sa dalekog ostrva Jave, zapisijući ideje i note koje će mu pomoći da potom komponuje nezaboravna dela. Gosti Svetske izložbe bili su Edvard VII, budući kralj Velike Britanije  i brojne druge kraljevske ličnosti, ali među posetiocima šetali su se i umetnici Van Gog, Pol Gogen, Edvard Munč, Džejms Meknil Vistler. Lični gost Gustava Ajfela bio je Tomas Edison. Tračevi govore da su on, gradonačelnik Pariza i najveći bogataši Francuske, bili jedini koje je Gustav ugostio u svom skrivenom apartmanu na vrhu Ajfelovog tornja.

Verovatno ste nekada imali prilike da vidite razna foto-svedočanstva iz prvih godina tornja, ili čak i iz vremena kada se kula gradila, ali vam sada predstavljamo i fotografije koje potiču još iz dana kada je recimo postavljan temelj za Ajfelovu kulu.

Konstrukcija je započeta 1887.godine, dve godine pre Svetske izložbe, u vreme kada je Aleksandar Gustav Ajfel (kako je glasilo puno ime nžinjera) imao tačno 55 godina. Za podizanje tornja utrošeno je 18.038 čeličnih odlivaka, oko 2.5 miliona šrafova, a građevina je do kraja težila oko 10.000 tona i ostala je visoka tačno 300 metara. Kruže različiti podaci o broju radnika koji je učestvovao na podizanju tornja – najverovatnije je reč o njih 300, dok postoje i izveštaji koji navode da ih je bilo manje od 200. Niko od njih nije nosio zaštitnu opremu, a građevinski šlem u to vreme nije ni postojao.

Toranj je podignut kao simbol modernog inžinjerstva i nauke, ali srećom po nas danas, prilikom podizanja tornja bila je uključena još jedna moderna grana – fotografija. Većina fotografija iz tog perioda, pa i ove koje prezentujemo u ovoj priči, čuvaju se u Muzeju Orsej u Parizu, kao omiljeni eksponati prohujalog doba. Najuporniji fotograf koji je beležio, za to vreme ni malo ineteresantne temelje, zvao se Durandelle Louis-Emile, i iza sebe ostavio je najveći broj svojih foto zapisa.

  

Na fotografiji ispod vidi se i sam Gustav Ajfel kako stoji na podijumu (na dnu fotografije) i to u vreme kada je toranj bio gotovo završen. Nakon otvaranja nisu postojali liftovi, ali se oko 30.000 posetilaca tokom Svetske izložbe te davne 1889.godine penjalo uz 1710 stepenika sve do vrha. Želja da se vidi do tada neopisiv pogled na Pariz bila je očaravajuća.

Istina je da je „neopisiv pogled“ zapravo bila glavna osobenost tornja tih prvih dana, ali vremenom su posetioci, ali i sami Parižani shvatali simboliku ovog grandioznog čuda. Malo je poznato da se tokom prve godine postojanja kule na drugom spratu nalazila ispostava novinske redakcije čuvenog pariskog lista Le Figaro, sa sve malom štamparijom gde je štampano na licu mesta specijalno izdanje koje je prodavano upravo samo posetiocima tornja.

Na Ajfelovoj kuli postojala je i „pošta namenjena za slanje razglednica putem balona“, ali i naučna laboratorija, pa čak i veličanstveno pozorište koje je postojalo tek nekoliko godina. Srećom, sećanja na neke od tih ambijenata sačuvana su upravo na ovim fotografijama.

I danas se na tornju na visini od 285 metara nalazi i stan – apartman Gustava Ajfela, koji posetiocima služi kao spomen soba ili mali muzej, sa nezgrapnom prilikom da se u njega zaviri gledajući kroz mali prozor zamagljenog stakla. Ipak, na sledećoj fotografiji prikazujemo kako je Ajfelov stančić izgledao tih prvih dana tornja. Samo su braća Nordein, koji su bili zvanični fotografi Svetske izložbe 1889. imali tu mogućnost da ufotkaju sve kutke tornja, a inače je izgled Gustavovog apartmana bio tajna za sve posetioce.

Godinu dana nakon te Svetske izložbe i nakon podizanja tornja došlo je vreme da se isti sruši, jer je bio i projektovan kao privremeni objekat izložbe, ali su gradske vlasti odlučile da se to ne desi. Sada je već čuvena priča da se francuska elita redom bunila protiv te odluke, pisali su peticije, održavali demonstracije, a među najglasnijim protivnicima tornja bio je i Viktor Igo. Kula je opisivana ruglom Pariza i najvećom sramotom njihove prestonice. Malo je poznato da su takvom raspoloženju kumovali tračevi upravo o Ajfelovom stanu. Pisac Anri Žirar je tada u svojim novinama stao u odbranu tornja navodeći da su svi tračevi neistiniti – a u njima se upravo opisivala raskoš i vulgarnost tog stana na 285 metara visine. Pisac je sam zaključio da je najveći protivnik tornju bila ljubomora zbog toga što jedino Gustav Ajfel živi na takvom veličanstvenom mestu odakle sa osemhom može posmatrati Pariz ispod svojih nogu. Verovali ili ne, ali velikani toranj nisu mrzeli zbog „njegove ružnoće“, već zbog „svoje ljubomore“.

Tekst: Columbo, Photo: Columbo Archive, Paris ZigZag, Photo Arago, Durandelle Louis-Emile, Musee dOrsay.  

Copyright ©2015. Dobro jutro Columbo – Sva prava zadržana

>