RIM – Italija                                                                                                                                                  piše: DRAGAN GULIĆ

 

„Uskrs u Rimu“ – reči koje zvuče privlačno svakom putosladokuscu, a meni su donele neka nova otkrića. Okružen hiljadama turista, vernika i novih prijatelja, stajao sam na Tgu Svetog Petra u Vatikanu i prvi put, u svom putovanjima bogatom životu, gledao u Njegovu svetost Papu, a onda se desilo nešto iznenadno i nastala je priča o veri, znanju, nenadanim princezama i novim prijateljima.

Nisu me svi putevi vodili u Rim, kako legenda kaže, ali to čine često, tako da sam se i početkom proteklog proleća našao u italijanskoj prestonici i doživeo svoj prvi „praznik u Rimu“. Uskrs u Vatikanu bio je impresivan doživljaj, iako je tih dana u čitavom Rimu manje uskršnjih dekoracija i farbanih jaja, nego li u bilo kom beogradskom marketu. Simbol praznika u „večnom gradu“ jesu turisti, njih milion. I svi su tu s namerom da posete Vatikan, a potom da bace siću u Fontanu di Trevi, gde važi „pravilo desne ruke, dok novčić leti preko levog ramena“, mada se zbog gužve svi snalaze kako umeju i znaju. Legenda po kojoj bačena para po predanju znači siguran povratak Rimu, jeste „magija fontane koja se ostvaruje“ i evo, ja sam njen dokaz, jer se Rimu nanovo vraćam. Ipak, da se ne lažemo, sa ili bez magije, parica i pare su oduvek te koje omogućuju putovanja.

  

U Vatikan sam te praznične nedelje odveo nekoliko novih prijatelja. Svi odreda bili su šokirani gužvom i brojnim obezbeđenjem i pretresima, ali i radosni zbog činjenice da je misu na Trgu Svetog Petra upravo držao papa Franja. Jedna od njih, simpatična učiteljica Ana, bila je posebno ushićena jer je veliki poštovalac katoličke vere.

Ana, da li ste videli Papu?“ – upitao sam je. Ne, to nije Papa, odgovorila je – Često sam gledala kako ovaj događaj izgleda na televiziji i ovo nije Papa pričala je samouvereno, iako je na dvadesetak metara od nas bio veliki ekran na kojem se video „čika u belom“ dok drži službu ispod ne tako udaljene lože benediktanaca. Odgovorom nas je sve iznenadila, ali je ipak, u samom središtvu svoje vere, Ana odlučila da čvrsto veruje suprotno od onog čemu smo svi ostali svedočili.

Trg Svetog Petra inače je vekovima simbol i tvrdoglavosti i iskušavanje vere. Bernini ga je projektovao u inat Borominiju, a dodao mu je kolonade iako je tadašnji poglavar Katoličke crkve bio protiv istih. Obelisk sa časnim krstom na centru trga postavio je papa Sikst V. Tog davnog septembra 1585.godine obelisk je bio vezan dugim konopcima, koje je držalo 800 Rimljana i 75 konja. Na trgu su bila postavljena vešala namenjena onom ko se usudi da ispusti glas tokom podizanja obeliska jer je Papa naredio apsolutnu tišinu. Čak je i kijanje bilo razlog za smrtnu kaznu. Prilikom podizanja obeliska vladao je muk, ali se čulo i pucanje užadi, sve dok hrabri pojedinac nije uzviknuo „Pokvasite užad“. Njegova tvrdoglavost spasila je obelisk, a Papa ga ipak nije kaznio. Uvek se „nađe jedan, ili jedna“, pomislio sam dok smo stajali pored gospođe Ane koja i dalje „nije primećivala Papu“.

Inače, draga učiteljica rođena je 1953.godine, onda kada je ovde sniman film Praznik u Rimu s Odri Hepbern i Gregori Pekom u glavnim ulogama. Glavni junaci filma su novinar koji Rim pokazuje princezi koja se zvala – Ana! Taj film ostao je upamćen kao najbolja „moderna reklama“ turizma ovog grada.

   

Praznik u Rimu je događaj… ali samo na filmu, i u maštanjima. Uglavnom je to dan kada se, sve što je turista i turistom se smatra, sjati u Večni grad. Ovde se pretvaraju u prave „Varvare“, što je inače bio izraz Starih Rimljane za sve strance, odnosno sve koji ne potiču iz ovog grada. Recepti da se „preživi Rim“ tokom praznika su brojni. Čuvajte se vespi jer one će zujati svuda oko vas. Reč vespa u prevodu znači „osa“ i njihovo ime će vam biti razumljivo čim vas „napadne to zujanje“.

  

Najsmešnija sujeverja nastala su u Rimu. Na primer: Ako pomirišete ciklamu, oćelavićete. Ako ugledate sovu, bliži vam se kraj. Ukoliko vas ujede pčela, sledi vam „sreća od Boga“. Sve je to Rim – grad gde vrebaju pčele, ose i turisti.

Kako ste ranije zamišljali Rim upitao sam gospođu Anu. Kao romantičan grad odgovorila je i dalje me podsećajući da prestanem s ubeđivanjem „kako smo videli Papu“. Reč „romansa“ potiče iz Rima, pa čak u sebi i sadrži naziv ovog grada.

  

Biti u Rimu, a ne razmišljati o dodiru s njegovom dugom istorijom gotovo je nemoguće. Najpopalarnija dijeta davog antičkog doba bila je „ništa zeleno“. Žene su nosile perike, uglavnom plave, dok one koje su farbale kosu činile su to smesom od guščje masti i pepela. Šminka se pravila od smese različitog izmeta životinja. Najčešća ženska zanimanja Starog Rima bila su frizerka i prodavačica lampi. Razvodi su se obavljali brzo, uz glasni izgovor rečeniceOno što je tvoje zadrži za sebe. Danas turisti u Rimu najčešće izgovaraju rečenice Onaj kusur je moj i nemoj ga zadržati za sebe, a turistkinje Hvala na komplimentu. Jedan od prodavaca je našoj Ani rekao da je bellissima, a ona se osetila kao „princeza“, možda baš kao ona Ana iz pomenutog filma.

  

Zašto volim Rim? Koliko god ga poznavali, toliko često on upoznaje vas i vaše radosti, sve dok otkrivate nove ulice, senke i meštane. Naći se u cik zore na bilo kojem rimskom uzvišenju i nemo osluškivati buđenje grada je privilegija, jer iznenada se začuju brojni tihi glasovi i pevanje. Po starom običaju majke svoje školarce pevanjem bude ne bi li ustali i spremili se za školu. To je najdraža muzika Rima. Postoje i drugačiji muzički trenuci, recimo kao situacija u kojoj sam utišavao novog prijatelja dok glasno peva „Stani, stani Tibar vodo“. Takođe, iako sam „video svet“, ono što svakog puta osetim ulazeći u hram Panteon ničim, ni rečima, ni slikama ne mogu da opišem. Samo u tom hramu, postoji „nešto“. Ispod kupole gde je sahranjen i legendarni Rafael, „živi“ magični osećaj koji se večno pamti. Inače, reč „magija“ je nastala upravo u tom hramu i opisivala je „uzvišeni spokoj i čudne osećaje lepote“ koju vernici dožive ispod legendarnog otvora okulusa.

Na kraju zajedničkih obilazaka i po završetku praznika saznao sam da gospođa Ana, koja iako bogata verom ipak nije poverovala da je „ono zaista bio Papa“, nekoliko decenija unazad radi u jednom selu na severu Vojvodine kao učiteljica dece sa posebnim potrebama. Godinama im usađuje dragu veru da je znanje put koji će ih voditi u život, ali i da su podjednako vredni sve ljubavi koja im se daruje. Sasvim je slučajno nosila isto ime kao Odri Hepbern u filmu „Praznik u Rimu“, a ja sam sasvim namerno novinar i reporter, ali – tog trenutka bila mi je draža od svih pravih i zamišljenih princeza koje su ikada hodale Rimom.

Na kraju sam je upitao identično pitanje koje je Gregori Pek uputio princezi Ani u filmu – I, Ana, od svih gradova koje ste ikada posetili, u kojem ste do sada najviše uživali? Sa osmehom sam čekao odgovor. Svi gradovi su na neki svoj način nezaboravni i bilo bi teško da… Rim, ipak Rim. Čuvaću uspomenu na ovu posetu dok god sam živa – glasio je odgovor princeze u filmu, ali je „moja princeza“ gospođa Ana ipak odgovorila – Volim Suboticu. U njoj često šetam sa svojim đacima.“

(Napomena – Reportaža je istinita priča, s romansiranim delovima i namenski je pisana za redovno izdanje magazina Gloria, gde je i prvobitno objavljena aprila 2016. kao deo rubrike Moje putovanje )

Tekst: Dragan Gulić, Photo: Columbo Archive, Dragan Gulić. Copyright ©2016. Dobro jutro Columbo – Sva prava zadržana