Tatjana Cameron TAJČI  |  Intervju vodio: Ivan Kalauzović Ivanus

Jedna od najomiljenijih muzičkih zvezda bivše Jugoslavije, čije pesme sa radošću pevamo, specijalno za COLUMBO otkriva detalje jednog od svojih najdražih porodičnih putovanja u američku državu Mejn. Tajči već dugi niz godina živi u srećnom braku u SAD-u, okružena je ljubavlju porodice, a odnedavno nam se putevi najzad ponovo ukrštaju!

Tatjana Cameron Tajči – Na poziv stihova njene pesme nekada smo svi zajedno ludovali noćima. Na našu radost, ona nam je, ekskluzivno za magazin COLUMBO, ovih ledenih dana pričala o jednom od svojih najtoplijih porodičnih putovanja. Tajči danas živi u Sinsinatiju, u američkoj državi Ohajo. Kaže da je ovaj grad nešto veći od njenog rodnog Zagreba, ali da nema mnogo ljudi iz naših krajeva, te da joj fali sredina u kojoj bi se njeni sinovi: Dante (11), Evan (9) i Blais (6) bliže upoznali sa mentalitetom zemlje iz koje je mama potekla. Suprug Matthew Cameron rodom je iz malog mesta Kokomo u Indijani. Njih dvoje su se upoznali u Los Anđelesu, a kada je najstariji sin dostigao školsku zrelost, preselili su se u centar Sinsinatija, u kvart pored koledža. Svakoga dana susreću studente iz raznih zemalja, umetnike, akademike, ali Tajči priznaje da joj nedostaje povezanost sa ljudima iz domovine, maternji jezik, običaji…

Na samom početku razgovora naša sagovornica nam otkriva da često putuje i da dosta vremena provodi van porodičnog doma. Razlog tome jeste dinamičan život posvećen muzici. Period od oktobra do maja svake godine provodim na raznim turnejama, a otkad su mi klinci malo porasli vrlo često ’skoknem’ i na neki koncert preko vikenda ili na opušteno druženje sa prijateljicama. Tu su i dva obavezna kraća privatna putovanja. Često sam putovala i pre udaje, a kada sam upoznala Matthew-a, ubrzo smo shvatili da imamo i dodatnu zajedničku osobinu – da ušteđevinu pre potrošimo na neko putovanje umesto, recimo, na kupovinu nameštaja.

Putovala sam i dok sam bila trudna, sva tri puta, i održavala sam koncerte sve do kasne trudnoće. Matthew je glavni organizator mojih turneja, pa smo zajedno upoznavali nove krajeve i doživljavali razne avanture, čak i dok su deca bila sasvim mala. Još uvek putujemo. Ponekad je naporno, ali se isplati.

Ispunjena radošću, koju samo putovanja i pomen na njih donose, Tajči nam otkriva da bi volela da napiše i objavi knjigu sopstvenih putopisa. Ne privlače je previše lokalne atrakcije i znamenitosti, koliko susreti sa običnim ljudima i način na koji neko mesto „diše“.

Državu Mejn, na krajnjem severoistoku Sjedinjenih Američkih Država, porodica Cameron posetila je u nekoliko navrata, a poslednja dva puta u martu 2011. na dve nedelje i oktobru 2008. na ukupno tri nedelje. Tada ih je put proveo kroz mnoge gradove uz samu granicu sa Kanadom.

U ovom delu sveta temperatura na pragu zime ume da dosegne i šesti podeok ispod nule. Najmlađi su se nadali da će videti bar jednog losa, kojih bi u Mejnu trebalo da bude, ali ih sreća po tom pitanju nije poslužila.

Tajči i njene najbliže nije držalo mesto. Od univerzitetskog Fort Kenta, grada kojeg samo reka deli od Kanade, naredno odredište bio je East Millinocket, poznat po papirnoj industriji, koji poslednjih godina oseća posledice ekonomske krize. I pored nastale nezaposlenosti i besparice, porodica Cameron je bila vrlo srdačno primljena u ovaj gradić na reci Penobscot. Tajči je tu održala i odlično posećen koncert, a po odlasku novostečeni prijatelji su nju i njene darivali lokalnim suvenirima, te domaćom salamom i džemom. Toplina, snaga i optimizam stanovnika ovog grada podsetila me je na naše ljude, zaključila je.

Sledeća stanica bio je grad York, turistički rizort na obali Atlantskog okeana. York se svima svideo. Pogled na okean je izuzetan, a veliki talasi delovali su na nas jako smirujuće. Istina, smrzli smo se tokom šetnje po plaži. Sezona u York-u traje samo tokom letnjih meseci. Tajči se na ovom putovanju najduže zadržala u Bangor-u, čiji je najpoznatiji stanovnik američki pisac Stiven King. Zanimljivo je da je King neke od gradova, koje smo do sada naveli u tekstu, na direktan ili indirektan način pominjao u svojima delima, a neretko je i imaginarna mesta dešavanja radnji svojih romana smeštao na obale pomenute reke Penobscot, koja prolazi i kroz Bangor. Primera radi, izmišljeni grad Derry, neizostavni deo Kingove fiktivne topografije države Mejn, predstavlja zapravo njegov lični portret grada Bangor-a, koji uz takođe nepostojeće Castle Rock i Jerusalem’s Lot čini „sveto trojstvo“ gradova iz najpoznatijih dela horor fantastike ovog plodonosnog pisca.

U Bangor-u su se Tajči i njena porodica smestili u vrlo lepu kuću sa pogledom na reku. Dok su ona i Matthew uživali u lepoti krajolika, dečaci su se igrali na obali i bacali kamenčiće u vodu. Pored Kingovih romana, reka Penobscot, kraj koje je Tajči posvećeno odmarala, imala je „rolu“ i u filmskoj adaptaciji romana Toma Klensija „Lov na Crveni oktobar“ iz 1990, jer je upravo ona izabrana za lokaciju sakrivanja sovjetske podmornice od špijunskih satelita.

Cameron-ovi su ovom prilikom posetili još i grad Bar Harbor, za koji Tajči kaže da je „pun šarma i malih lokala u kojima se prodaju izvrsni plodovi mora, ribe i jastozi“, ali i Fort Knox, turističku atrakciju sa revolucionarnom prošlošću, koja je bila tema jedne od epizoda američkog reality serijala „Ghost Hunters“.

Država Mejn je prelepa u jesen. Turisti izdaleka dolaze da vide tu paletu boja šarenolikog lišća, od flouroscentno crvene do brilijantno narandžaste, i da na pravi način dožive ovo godišnje doba. Uz te i takve prizore, nekadašnja jugoslovenska „Barbika“ i „Merilin Monro“ najviše voli da uživa slušajući pesmu „Autumn Leaves“, koju i na svojim turnejama „s guštom“ izvodi.

Otkrijte nam najsmešniju stvar koja vam se desila na putovanju u Mejn?

Kada smo jednog dana muž i ja otišli na ručak u lokalni restoran, deca su ostala sa domaćinima koji su se rado ponudili da ih pričuvaju. Prilikom našeg povratka, iz velike hrpe lišća u dvorištu iskočio je najstariji sin Dante i silno me preplašio. Vrisnula sam tako jako da me je, verujem, celo mesto čulo.

Da li ćete pamtiti posetu državi Mejn i po nečemu što možda baš i nije bilo tako prijatno?

Jednu noć smo proveli na porodičnoj farmi dvadesetak milja južno od Fort Kent-a. Kuća u kojoj smo odseli nalazila se na vrlo usamljenom mestu, što je omogućavalo savršene uslove za spavanje, ali ne i meni. Čitav svoj život sam provela u stanovima po velikim gradovima, pa mi je bilo vrlo teško da se prilagodim na potpunu tišinu i mrak. Ujutru su se svi pohvalili kako su mirno i duboko spavali, osim mene kojoj su falili odsjaji uličnih svetiljki.

Šta vam se u Mejnu najviše svidelo?

Obala reke Penobscot i mir kojim se samo mala mesta mogu podičiti. Nedostatak buke koji tamo vlada, blagodet je za starije ljude i one koji žele da zimu provedu opušteno u jednom ribarskom kraju. Zima je vreme kada sve nekako stane, a čovek dobije priliku da malo odahne i skupi snagu za proleće i leto.

Jeste li imali neke male rituale?

Jutrom bih obavezno odvojila par sati za pomaganje deci oko školskih obaveza, za standarnu proveru email-a i obavljanje samo nužnih poslovnih obaveza. Nakon toga bi usledilo uživanje u šetnji ili ručku sa domaćinima. Oko 14 sati bismo krenuli na moj redovni koncert u grad, odakle smo se vraćali tek oko 22 časa.

Od lokalnih gastronomskih specijaliteta biste preporučili…

Losos, naravno. Izdvojila bih i „Lobster roll“, sendvič sa komadićima jastoga, obogaćen specijalnim začinima, inače specijalitet koji sam probala u Bangor-u.

Da li ste kupili neki suvenir, obilazili radnje, išli u shopping?

Prilikom svakog odlaska u Mejn obavezno posetim „Perry’s Nut House“, gde kupujem minđuše od poludragog kamenja, koje izrađuju lokalni umetnici. Deca se časte karamel kokicama, a suprug Matthew ljuto začinjenim bademima.

Zbog čega vredi ponovo posetiti Mejn?

Zato što je lišće svake jeseni drugačije i zato što su ljudi tamo uvek spremni za dobro druženje. Vazduh je čist, tempo življenja umeren, pregršt je predivnih krajolika i ima uslova za duge šetnje i bavljenje sportom (vožnju kanua, skijanje i slično).

Pamtite li vama interesantan susret sa nekom osobom, obožavaocem, strancem ili novim prijateljem sa putovanja u Mejn?

Uvek me iznenade iseljenici, kojih u SAD ima i u najneobičnijim krajevima. Tako sam u Fort Kent-u srela jednog svog starog obožavaoca.

Šta biste svakom preporučili da obiđe prilikom eventualne posete Mejnu?

Bar Harbor u leto, nacionalni park Acadia u jesen, skijališta u zimu, a jezera u proleće.

Da li ste iz Mejna slali razglednice i, ako jeste, kome?

Sa svakog putovanja na koje odem uvek pošaljem po dve razglednice – svojoj mami i prijateljici Ivani, dok klinci šalju pozdrave učiteljima u školi.

Šta vam je kod putovanja najlepše?

Osećaj slobode i neopterećenja. Prilikom polaska na put svoje kofere ne punimo previše, čisto da bismo se podsetili koliko je malo potrebno za duhovno bogat i raznolik život. Na turneje odlazim komfornim i kompaktnim kombijem. Dok vozim, volim da gledam kako se kraj mene smenjuju boje, polja, gradovi, farme… To me jako opušta.

Koje vaše putovanje biste izdvojili kao najdraže?

Teško mi je da izdvojim samo jedno, ali u poslednjih godinu dana sam bila najsrećnija kada smo moji sinovi i ja bili u poseti Hrvatskoj, sve ukupno tri nedelje. Tada smo posetili i Trst na jedan dan, gde žive moje tete, a onda smo seli na ekspresni voz i otišli pravo u Veneciju na kafu. To se dečacima jako svidelo, posebno zbog toga što su vozovi u Americi, izuzev istočne obale, prava retkost i važe za atrakciju.

Gde na putovanjima obično odsedate?

Na putovanjima uvek odsedamo u privatnim kućama ili apartmanima, u kojima su i domaćini prisutni, jer na taj način dobijamo priliku da se bliže upoznamo i družimo sa lokalnim stanovništvom koje sa nama rado deli svoj stil i način života. Po mom mišljenju, takva iskustva se ne stiču ni u jednom hotelu.

S obzirom na nama najdraži vaš hit „Hajde da ludujemo“, na kojem ste putovanju najviše ludovali?

Prošle godine sam sebi dala nekoliko slobodnih dana da bih sa dve dobre prijateljice posetila Njujork. Na neki način smo spojile posao i odmor i izvrsno se zabavile, uključujući i neizbežno „ludovanje“ u vrhunskom klubu na samom krovu hotela „Empire“ na Menhetnu.

Kako teče vaša karijera danas? Kakvi su vam planovi?

Poslednjih dvadeset godina moja karijera je bila vezana isključivo za SAD, ali ne zato što sam tako planirala. Jednostavno sam pustila da me muzika vodi i slušala sam svoje srce trudeći se da negujem meni bitne vrednosti. Zapravo, nikada se nisam ni vodila nekim posebnim ciljem, već sam na život gledala kao na kakvo putovanje koje smo svi obavezni da ispunimo iskustvima, saznanjima, novim dubinama i prostorima.

Prošle godine sam osetila veliku potrebu da život i rad na dva kontinenta, na kojima sam provela gotovo jednak broj godina, dve karijere koje su obeležile i definisale mene kao umetnicu, spojim u jedan „put“, poput susreta dve ceste. Taj spoj, ta veza, mene zaista čini veselom. Iskreno bih volela da više vremena provodim u Evropi.

Šta vas u vašem privatnom životu i karijeri čini posebno ponosnom?

Najviše sam ponosna što nisam krenula za materjalnim, za površnim, za sjajem koji vrlo često zna da bude isprazan i varljiv. Ponosna sam što sam uspela da se održim na sceni kao umetnica, da izgradim solidnu karijeru i da konstantno sebe nadograđujem, kako privatno, tako i profesionalno.

Kada ćemo imati zadovoljstvo da vas ponovo ugostimo u Srbiji, u Beogradu, i da zajedno sa vama pevamo?

Nadam se vrlo uskoro. Daljina nije prepreka, ali je potrebno jako mnogo truda, strpljenja i vremena za prekookeanske projekte.

Da ste u prilici da svim našim čitaocima pošaljete razglednicu sa nekog vama dragog putovanja, šta biste im napisali?

Nešto vrlo kratko i jednostavno… Na primer:

„Od srca, Tajči“. Slike najbolje govore.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tekst intervjua sa Tajči Cameron je objavljen u četvrtom broju magazina Dobro jutro COLUMBO, koji je distribuiran širom Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. (Columbo, februar-mart 2012)

>